Kordić Snježana. Jezik i nacionalizam

Zagreb: Durieux, 2010 — 430 s.Studija Jezik i nacionalizam (oko 370 strana „čistog" autorskog teksta) podeljena je na tri velika dela: Jezički purizam, Policentrični standardni jezik, te Nacija, identitet, kultura, povijest. Prvi je deo pre svega posvećen opsesiji laika i određene vrste „nacionalno odgovornih" stručnjaka jezičkim purizmom, tj. „odbranom" neke zamišljene „čistote" jezika od svega što je „kvari", a to su, dakako, i sleng, i psovke i štošta još, a ponajpre mrske „tuđice". U „srpskohrvatskom" slučaju najmrskije su one tuđice koje to zapravo i nisu: dakle srbizmi, kada je „hrvatska škola" u pitanju. Otuda toliko insistiranje na srpsko-hrvatskim jezičkim razlikama, uz njihovo izobilno konstruisanje tamo gde pravih, ozbiljnih razlika nema – a to će reći, manje-više svugde. Snježana Kordić paranaučna bajanja te vrste razvejava sloj po sloj dok od njih ne ostane doslovno ništa, tj. dok se ne svedu na svoju suštinu. Njena je argumentacija lingvistička, uz veoma izobilno (neki smatraju i preobilno, no ne bih rekao da je tako) citiranje relevantnih stručnjaka iz „spoljnog sveta" koji su se kritički i analitički bavili južnoslovenskim jezičko-politikantskim kontroverzama. No, važno je napomenuti da se autorka ne utiče nekakvom lingvističkom fah-idiotizmu, jer dobro shvata – i precizno dokazuje – da pitanje kojim se bavi i nije inherentno lingvističko, nego je zapravo političko pitanje loše i ovlašno maskirano u „jezikoslovlje". Pa se otuda, tek naizgled paradoksalno, zarad odbrane same struke mora zahvatiti mnogo šire od strogo „stručnih" pitanja. I zato se S. K. poduhvata istraživanja i sublimiranja istorijskih, političkih i kulturnih uzora i korena fenomena jezičkog purizma (povlačeći više nego zanimljive paralele sa nacističkim purizmom), kao i možda dugotrajno najkobnije od svih mistifikacija „na ovim prostorima": one po kojoj su nacija, država i jezik srasli i neodvojivi, tj. da svaka ljudska zajednica koja sebe poima kao narod iliti naciju mora imati ne samo „svoju" državu (već to nema mnogo veze sa svarnošću ovog sveta), nego i „svoj" jezik, i nazivom i „sadržajem" drugačiji i zaseban od svih ostalih. To je fundament dominantne identitetske politike, hrvatske i ne samo hrvatske, i baš taj svesno isprovociran čeoni sudar s njim ono je što je možda i najteži „greh" Snježane Kordić. Autorka razgrađuje ove teze služeći se najreprezentativnijim mogućim primerima, poput policentričnosti engleskog (britanski, irski, severnoamerički, australski etc.) ili nemačkog jezika (nemački, austrijski, švajcarski), holandskog (nizozemski i flamanski) ili pak španskog, koji se u „matici" nesumnjivo razlikuje od onog u latinoameričkim državama, kao što se i njegove varijante u tim državama međusobno razlikuju, a opet – sve je to bazično jedan jezik jednog naziva. A zašto je jedan, a ne dva, šest ili četrdeset i tri? Naprosto zato što se njegova bazična „jednost" dokazuje na niz relevantnih i neoborivih načina, pre svega kriterijumom međusobne razumljivosti. U lingivistici se smatra da međusobna razumljivost između različitih govornika dostiže stepen kada se može govoriti o istom jeziku onda kada ova prelazi 70, 75, ili po „najstrožim" autorima 85 odsto. U slučaju Srba, Hrvata, Bosanaca i Crnogoraca međusobna razumljivost četiriju standardnih varijanti znatno je viša, tj. jednaka je ili gotovo jednaka stoodstotnoj. Pametnome dosta, ali Jezik i nacionalizam ionako nije polemika s pameću.